blago nama

Jutros kada sam se probudila, vidim napolju pada kiša.

U Srbiji je običaj da se po kiši ne izlazi napolje sem u vanrednim okolnostima npr. ako ti u kuću dođe nečastivi pa baš moraš da ideš u crkvu da ti obave egzorcizam, u protivnom, po kiši se ni slučajno ne bi smelo ići od kuće.

Kažu stari da ako ne ispoštuješ ovaj običaj da će da ti dođu razna zala u kuću, i da se nećeš baš lepo provesti sa njima, mada meni to nema nikakve logike...mislim, ako ti već dođu nečastivi u kuću, onda bolje da ne budeš tamo. A sa druge strane ako nikada nisi prisustvovao egzorcizmu, nikada nisi uspeo da savladaš vrtenje glave za 360 stepeni i silaziš natraške niz stepanište, eto ti lepe prilike da savladaš i te veštine.

Da ne bih previše komplikovala stvar, odlučim ja da je napravim organik, bez konzervansa, pa šta mi bog da, ako mi se ukvari, uvek mogu da je strpam u kolače i odnesem baba Soki. Ona je izuzetno ješna za svoje godine i ne bira šta će da pojede. Eto na primer niko još i dan danas ne zna gde je nestao njen Žuća. Poslednji put kada su ga videli baba Soka je rekla da ide do Žuće, da je vreme za doručak.

Kiša i dalje neumoljivo lila, i bilo mi je jasno da sada pošto sam pripremila kišnicu, nemam više šta da radim sem da sedim u kući i gledam kroz prozor.

I zamislite, ispostavi se da je dobro da sam pogledala kroz prozor, jer mi se učini da se baba Soka niže niz ulicu muči sa bujicom koja je nosi. I gde ću, šta ću, odlučim ja da preduzmem konkrertne korake i izađem na ulicu, pa nek me đavo nosi...ili bujica.

Obukla sam svoju kišnu kabanicu, gumene čizme i šešir i krenula napolje.

Nije mi se činilo tako strašno kao što je izgledalo iz stana iako je kiša prilično jako sipila, te je nekoliko trenutaka nakon što sam izašla, sprala boju sa moje kabanice, a zatim i kabanicu, ali  koliko sam mogla da vidim neki su se baš fenomenalno zabavljali.

Na primer, onaj komšija što ga je onaj dan odnela hitna pomoć, tek što je stigao kući iz bolnice, a već se videlo da je mnogo poletniji nego što je inače. Možda je takav utisak ostavljao zato što ga je vetar nosio tamo vamo svuda među zgradama.

Mahnula sam komšiji, koji mi je odmahnuo tako što se uhvatio za antenu na jednoj kući i lepršao.

Krenuh ja niz ulicu i ugledah baba Soku kako se teško kreće kroz vodu do ramena. Hodanje su joj dodatno otežavali delovi mosta koji su naletali na nju. Taman sam htela da joj priđem da se javim i da malo prodiskutujemo o tome kako je velika vlaga u vazduhu, kada joj je jedan izuzetno krupan betonski stub izbio novi štap iz ruke, te ona zbog toga izgubi balans, pade u vodu i sva se pokvasi.

Brzo sam pritrčala...dobro, ne baš brzo (svako ko se ikada kretao kroz vodu zna kojom brzinom može da se pritrči) i uhvatila baba Soku ispod pazuha da je izvučem na površinu kada sam shvatila da izvlačim nepoznatog čoveka.

Bi mi to nešto sumnjivo

- Gde je baba Soka- priupitam ja njega strogo.

- Ovo je sve što je ostalo od nje- kaže mi on i pruži mi punu kesu bakaluka.

Jes’ da mi nije ličilo na baba Soku, baba soka nikada nije bila tako mala da može da stane u kesu ( možda u onu veliku iz merkatora ali ne u običnu tregerušu) ali ko bi to mogao znati. Stari se ljudi smanje i zbrčkaju posle određenog broja godina.

Uzmem ja tu kesu i ponesem sa sobom. Viri iz kese jedan hleb, kilo paradjaza, dnevne novine i nova novcijata džezva za kafu, ali kao što rekoh, baba Soka je prilično ješna za svoje godine i ko zna šta je sve  jutros doručkovala.

Ponesem ja nju tako sa sobom prema svojoj kući. Mislila sam da je stavim da se osuši na radijatoru, to bi trebalo da je malo vrati u život, ali mogu vam reći da sam se prilično zabrinula da će baba Soka za uvek ostati takva.

Šta onda da radim sa njom? Da je iznajmljujem da snima horor filmove, nije u redu.

Kako bi unuci objasnili u školi da im baba igra glavnu ulogu u hororu “Čudovište iz kese sa bakalukom” ?

Nešto sam si mislila da ako me je Šejtan obilazio, da ne bi bilo loše da ga malo zadržim, da ga ponudim svežom kišnicom, organik, jer mi se činilo da bi jedini on mogao iz hleba, novina i džezve opet da sastavi babu.

Međutim, tek što sam to pomislila, nekoliko koraka niže niz ulicu zapeh za nešto veliko mekano i u marami.

Izvadim ja mrežicu da upecam to iz vode, kad ono baba Soka. Na svu delovala mi je živo.

Međutim, baba Soka se beše ozbiljno nagutala vode i ja uhvatim da je udaram po leđima ne bi li ispljunula svu tu silnu vodu. Malo je jaukala.

Mošte misliti mog iznenađenja kada je baba Soki pored desetak litara vode iz stomaka izletelo nešto debelo, dlakavo i žuto i počelo da kevće.

Bio je to žuća, ali sada sasvim drugačiji, lepo podgojen ( a mi svi mislili da baba ima pantljičaru) i koliko sam mogla da vidim prilično veseo.

Mogu vam reći da smo svi bili srećni što smo pronašli Žuću, i da bi ova priča sigurno imala srećan kraj, da neposredno pošto me je baba Soka izljubila što sam je spasila, da je nije odneo tornado.

Neki ljudi jednostavno nemaju sreće.

A ja, ja sam se pokupila kući, dok mi se voda cedila niz leđa.

Otišla sam da vidim da li me je ko od nečastivih obilazio i da li mu se sviđa moja kišnica...organik.  

Zovem se Dragana Bojović.
Živim u Novom Sadu, u lepom braku i mama sam dva klinca, koji me beskrajno zabavljaju.
Izdala sam roman "Biti bolji" kome uskoro izlazi drugo izdanje, sto je znak da je dobro zabavljao ljude oko mene :-), a ovih dana treba da bude odstampan i nastavak "Biti pametniji".
Ako vam nešto zatrebam mozete me naci na mom FB profilu, ovde na blogu koji doduse ne pisem dovoljno redovno i po u knjižarama i bibliotekama, gde gubim puno vremena u potrazi za novim knjigama.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Kako svi zamalo da stradamo od svinjskog gripa
• Blago nama što smo bili na Madoninom koncertu
• blago nama što nismo u Evropskoj Uniji - nastavak
• blago nama što nismo u Evropskoj Uniji
• blago nama sa našom politikom
• blago nama sa kišurinom
• blago nama sa crnom rupom
• blago nama kad idemo u kupovinu
• blago nama sa našom birokratijom
• Blago nama sa vrućinom

• Generalna [11]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom