blago nama

Kako svi zamalo da stradamo od svinjskog gripa

dadada | 19 Novembar, 2009 12:57

Ja se jako plašim svih bolesti sa životinjskim prefiksom. Pre dve godine, sam bila potpuno prestravljena od ptičijeg gripa. Danima nisam smela da priđem svome kanarincu i možda bih i prevladala taj strah da jadničak nije uginuo od gladi posle nekoga vremena. Nažalost to je samo produbilo moju paranoju, zato što je na vestima u to vreme išao proglas da nikako ne bi smo smeli da prilazimo crknutoj živini naročito onoj koja je pre toga bolovala. E sad, kako da znaš da li si tolike godine držao u stanu kontaminiranu pticu ili čilog kanarinca? Za svaki slučaj nisam mu prilazila tako da je on ostao još neko vreme da leži na podu svoga kaveza, sve dok se nije prilično naduvao. I to je takođe moglo biti posledica gripa i toga što jadnik, sada kada je već mrtav nije bio u stanju da se dobro iskašlje, pa je nadutost došla kao logična posledica nadimanja pluća usled suzdržavanja od kašlja. Nekoliko dana kasnije ga je moj mlađi brat bacio u kontejner, pošto on nije hipohondar.

Zato sam, kada su ove godine proglasili da ćemo bolovati od svinjskog gripa, brže bolje sazvala sastanak sa užim članovima svoje familije da se konsultujemo kako ćemo se braniti od istog. Pošto je naš deda držao svinju Stojanu udvorištu smatrala sam da je naša porodica spadala u one ugroženije.

Valjalo je dogovoriti se o tome kako ćemo da dejstvujemo pošto je deda bio izuzetno vezan za Stojanu i ne bi dozvolio da je se tek tako oslobodimo. A sa druge strane da Stojana ostane tako gripozna u našem dvorištu, nikako nije išlo. Zbog toga smo osmislili malu strategiju, praktično diverziju, kako da ubedimo dedu da je najbolje da Stojanu odvedemo u karantin da je izleče... do sada ste već shvatili da je karantin u stvari klanica nedaleko od Siriga, a izlečenje je pretvaranje Stojane u šunku i čvarke. Morali smo da pričamo u šiframa, a radi lakšeg razaznavanja napraviću kratak spisak izraza koje smo koristili.

Dakle: Karantin- klanica, nedaleko od Siriga

Izlečiti- istranžiramo i stavimo je u zamrzivač

Terapija- sve tehnike koje se primenjuju na tradicionalnoj svinjokolji

Maska za zaštitu od gripa- punilica za kobasice

Tami flu- ispeći svinju na ražnju tako da kožica bude hrskava

Ehinacea- šurenje brenerom

Propolis-SataraVakcina-panglovanje

Kijanje u lakat- svinja koja je dobro ošurena

Ne kijanje u lakat- svinja koja nije dobro ošurena

Pranje ruku- dimljnje šunke

Izmeriti temperaturu-odvesti je na mesto za penglovanje

Ubledeti- biti dovoljno natovljen za klanje

Promuklost – biti toliko debeo da mogu od nje da se naprave i čvarci

Zapušen nos i curenje iz nosa – čvarci

Povišena telesna temperatura (veća od 37.8°C)- hrskavi čvarci

Glavobolja - baretina

Upala grla - gronik Bolovi u mišićima- krmenadla

Kijanje – džigernjača

Kašalj - krvavica

Piti puno čaja- obariti

Doći u posetu- dobro se najesti

Oporaviti se- ravnomerno podeliti svinju na delove, da bude za svakog podjednako

Alternativno lečenje- pustiti je da živi

Napominjem da smo imali mali problem pošto neki od članova familije nisu svaki put uspeli da pogode dobar kontekst, iako sam im svima fotokopirala po primerak šifrovanih izraza. Sve u svemu, jedan dan smo se okupili svi, ko za slavu i otpočeli razgovor pred dedom, ali tako da on ne primeti šta nam je namera. Razgovor je otprilike takao ovako.

Radi lakšeg razaznavanja u zagradu ću staviti i pravo značenja stvari.

“Da li vam se čini da je Stojana u poslednje vreme nešto ubledela (dobro se natovila)?”, pitala sam ja.

“Meni se pre čini da je promukla (postala dovoljno debela da se od nje mogu napraviti čvarci)”, rekla je tetka klimajući glavom.

“U tom slučaju, najbolje će biti da je lečimo(istranžiramo i stavimo u zamrzivač)”, dodao je ujak.

“A čime biste je vi lečili?”, pitala je svastika, koja nije baš uspela da pohvata tok radnje.

“Naravno, propolisom (satarom). Čime bi drugim?”, rekoh.“A pre toga je dobro srediti ehinaceom (ošuriti brenerom).”

“Jeste, nema ništa gore od svinje koja ne kija lepo u lakat (svinje koja nije dobro ošurena).

“A zar ne bi bilo dobro da joj prvo izmerimo temperaturu (odvedemo je do mesta za panglovanje)? Pre nego što bilo šta počnemo. Da ne pravimo nered naokolo, ako ima visoku temperaturu”, pitala je svastika nevešto i namignula nam.

“To u svakom slučaju. Onda ćemo tačno znati koju terapiju da joj damo (koje tehnike svinjokolje će nam biti potrebne)”, reče ujak ponovo.

“Uf, što mi u porodici volimo kada je nekome dobro zapušen nos i cure mu bale iz nosa (kada ima dobrih čvaraka). Mi sve uživamo”, mljackajući se nadovezao stric.

“I još kada ima povišenu telesnu temperaturu. Oko 37,8 stepeni (kada su čvarci hrskavi). Ma nema ništa lepše od toga”, reče strina i lepo se vidi da joj voda ide na usta.

“A ja najviše volim kašalj, ma skoro kada čovek ripa (krvavicu). Nema ništa bolje nego kada se čovek dobro nakašlje (najede krvavice).” Ponosno dodade smotana svastika.

“I još kada ima glavobolju (baretinu), pa to je samo da se čudiš kako lepo živiš.”

“E sada već pričamo svašta”, rekoh ja naslutivši da bi ovaj razgovor mogao da ode dođavola ako alava rodbina nastavi tako da se naslađuje oko svinjske bolesti.

“Nego, htela sam da vas pitam, a da se ne čini vama da Stojana ima grip?”

“Možda je samo upala grla (gronika). Možda joj samo treba dati puno čaja (obariti gronik sa belim lukom i strpati ga u džigernjaču)”, reklaje jetrva, svojski se trudeći da učestvuje u ovoj šifrovanoj priči.

“Ma treba joj odma dati vakcinu(ispanglovati je). Ne bih se ja zamarao sa alternativnim lečenjem (pustiti je da živi).”

“A ako baš i ima grip, možda ne bi bilo loše da je stavimo u onu masku (punilicu za kobasice). Da mi budemo sigurni. Neko više voli kada svinja lepo nosi masku (postane kobasica), a neko više voli kada leži kući i odmara se (postane dimljena šunka). Pa neka bude za svakoga, ko šta voli”, prvi put se pomirljivo u razgovor uključio teča.

“Uglavnom složili smo se da je Stojana bolesna”, rekoh ja pokušavajući da kontrolišem priču.”Nekako ćemo je morati lečiti. Samo još da se dogovorimo kako.”

“Ja ne dozvoljavam da otpočnemo sa lečenjem dok mi neko ne zagarantuje da će Stojana dosta da kija (da će od nje ispasti dosta džigernjače) i da će imati ozbiljnu upalu mišića (da će biti dobrih krmenadli od Stojane)”, pobunio se moj brat, od koga smo to mogli i očekivati. On je uvek anti protivan.

“Pa u tom slučaju najpoštenije će biti da je odvedemo u karantin (klanicu u blizini Siriga). Tamo će doktori (mesari) znati tačno šta da joj daju da svi budu zadovoljni njenim oporavkom (da bude ravnopravno podeljena na delove)”, predložila sam.

“A kako da znamo da neko neće potplatiti doktore da je leče sa onim boljim vakcinama iz Švajcarske. Pa da se Stojana na kraju ne oporavi u vašu korist”, pitala je proračunata jetrva.

“Možemo svi da prisustvujemo izlečenju.”

“Ja ne mogu, ja radim.”

“Pa ti ćeš onda morati da nam veruješ. Uostalom mi smo ti rodbina, ne bi te mi prešli. Videćeš da je sve u redu kada te Stojana jednom poseti (kada budeš pojeo Stojanu)."

“Ne dolazi u obzir. Mene da Stojana poseti samo jedan put, a kod vas ko zna koliko će puta dolaziti da vas obiđe. Neće to tako moći.”

“A šta onda predlažeš?”, upitah ja nemoćno.

“Ljudi, ako ne možemo da se dogovorimo, najbolje će biti da Stojani damo tami flu (da je ispečemo na ražnju tako da kožica bude hrskava) pa da svi zajedno sednemo i uživamo što je ozdravila.”, dodao je moj brat.

“A je l’ mogu ja nešto da predložim?”, upita tihim glasom snaja.

“Kaži”, iako smo svi bili skeptični, svi smo se okrenuli prema njoj da čujemo kakvo je ona to rešenje našla.

“Pa ja bih ipak predložila da pokušamo sa alternativnom medicinom (da ostavimo Stojanu da živi) sa homeopatijom, da je vodimo kod energetičara, ultrazvučnim talasima ili akupunkturom (čišćenjem obora, dovođenjem brava u obor, redovnim hranjenjem i davanjem sveže vode)”, reče snaja koja je bila vegeterijanac i koja samim tim nije mogla da se razume u to koliko su svinjske bolesti dobre i hranjive za nas.

Na to deda naravno skoči, izvuče kuburu i grmnu na sve nas:“Majku vam poljubim. Neće na mojoj svinji niko da primenjuje alternativne medicine. Da zabadate u moju svinju nekakve igle i da joj dovodite bioenergetskog vrača. Pa je l’ treba svinja da mi crkne od stra’a!”

Tu deda pripuca na nas iz svoje kubure, a mi brže bolje se dadosmo u beg. Na svu sreću u toj opštoj zbrci niko nije bio povređen, pa čak je i Stojana ostala živa i zdrava u dole u dvorištu iako se o njenoj sudbini toliko većalo.

Moram priznati da već danima smišljamo novu strategiju kako da Stojanu izlečimo od gripa, ali nam još ništa dovoljno efikasno nije palo na pamet. Kako god, dok ne smislimo nešto novo, moramo se nadati najboljem što se tiče svinjskog gripa. U svakom slučaju, smatram da je ovo jedan od drastičnijih primera kako svi možemo da stradamo od svinjskog gripa i želela sam da ovo svoje bolno iskustvo podelim sa vama.

Blago nama što smo bili na Madoninom koncertu

dadada | 30 Septembar, 2008 17:22

Dragi prijatelji vratismo se sa Madoninog koncerta i odlučila sam da podelim to iskustvo sa vama.
Ako niste fanovi, samo zapušite uši, pošto sam mislila i da vam malo pevam, a ako jeste, uživaćete u Madoni na crnogorski način...reš.
Prvo dolazak u Crnu Goru. Mi na granici, a policajci samo kažu vozi. Muž i ja se ukočili. Oni nama opet: Vozi, a mi ni da mrdnemo.
Mi smo u Srbiji navikli da su ljudi u uniformama kontradiktorni, na primer smetljari, ovako kada ih vidiš deluju bezazleno, a za čas, ako te je država upropastila i moraš da živiš u kontejneru, istresu ti u svoj kamion čitav sadržaj kuće i odnesu ga. Meni nije jasno kako ljudi uspevaju iznova i iznova da se skuće svakih nedelju dana. Signaliziramo mi jedno drugome da ne mrdamo.
Šta čekate: kaže pandur.
Ali znate, mi smo paradajz turisti, odgovorim mu ja.
Baš me briga, vozi.
A nećete malo da nas tučete?
Ne.
A kada bi ste znali da imamo paradajza u gepeku?
Ni onda.
A sendvič sa paradajzom?
Ni to me ne zanima
A sok od paradajza?
Jok
A kada bi ste znali da smo doručkovali paradajz u paradajz city-ju pa smo se onda gađali paradajzom, a kada se svađamo on pocrveni kao paradajz i da se nadamo, kada umremo da ćemo završiti u paradajzu ili se reinkarnirati u paradajz?
Ni to.
Nas dvoje se pogledasmo, slegnusmo ramenima i nastavismo put.
Deset metara odatle zaustavi nas policajac.
Dobar dan, vozili ste prebrzo, to vam je trideset eura.
Ali tek smo krenuli sa granice, nismo mogli prebrzo.
Da, ali izgledate mi kao da ćete kad- tad voziti prebrzo.
Ali nećemo, kunemo vam se majke nam.
Ne mogu da vam verujem, bolje mi je da vam naplatim kaznu unapred ili u nazad ako ste ikada vozili brzo u svom životu, jer ovako ako vas pustim možete otići a da niste platili kaznu a to nije dobro za bezbednost saobraćaja.
I mi šta ćemo, platimo mi njemu kaznu.
Nastavimo mi još deset metara kad sledeći policajac.
Stojte, prošli ste kroz crveno i to vam je trideset eura.
Nismo majke nam! Jeste, ako ne baš crveno, narandžasto.
Nismo kunemo vam se.
E, ali bilo je bar žuto. Ispod žuto neću da idem.
Stvarno nismo, mi uvek prolazimo na zeleno.
E i to vam je prekršaj, mi smo ekološka država, ne mo’š da se vozaš na zeleno kako ti hoćeš.
A kako onda da prođemo.
Idite zaobilaznim putem, kroz šumu, ali pazite se kanadera, reče on i pokaže na šumu u koju je neposredno pre toga zafrljačio pikavac.
Pređemo mi još deset metara kada opet policajac.
Dobar dan, pogrešno ste se parkirali, to vam je trideset eura.
Ali zaustavio nas je vaš kolega.
Nema to veze, ne smete da stajete tamo gde kolega kaže. Uostalom on je moj kolega a ne vaš.
Uglavnom tako smo putovali do Budve. Jednom su nas zaustavili zato što nismo sačekali da prođe poskok, a bio je znak za poskoka, pa su nam naplatili kaznu jednom zato što nismo kupili njeguški pršut i dvaput zato što nismo Rusi...
Jednom su nas čak zaustavili neki ljudi da nas pitaju za pravac pa smo i njima platili kaznu.
Stigli mi tako u Budvu, a ono gužva.
Mi u Srbiji imamo samo za dva praznika takvu gužvu, za Cecin koncert i za koncert u Guči, a pošto ja ne slavim ni jedan nisam znala odmah kako da se snađem.
Zato sam se odma pobratimila sa dva Rusa, Baćuškom i Đevuškom ( tako su se valjda zvali, pošto ja ne znam baš dobro ruski) koji su očigledno razumeli pravila ponašanja u gužvi.
Prvo, u gužvu se ne ide nepripremljen. Prvo je potrebno popiti dve flaše viljamovke na prazan stomak kako bi ti se izoštrila orijentacija, zatim potrebno imati čuvarnog rođaka iz ex-Češko-Slovačke republike koji je sačuvao nekoliko pari svoje obuće koje je nosio na posao, da vam ih pozajmi za letovanje u Budvi.
Potrebno je takođe kupiti svetlo plavu majcu u XXXL veličini sa Madonninim likom iz doba jure dok je još pevala na rođendanu T-reksu.
Na neurotičnosti kompletnom izgledu posebno daje ako tu majcu upašete po mogućnosti u cipele onoga rođe, a ako negde nađete i T-reksa da ga vodite na lancu to vam garantuje da će vam se svi sklanjati sa puta.
Ja sam samo imala Baćušku i Đevušku.
Ali ne brinite se ništa, neki ljudi nisu imali sreće kao ja da se odmah pobratime, ali postoji još načina da izgledate neurotično i da vam se svi sklanjaju sa puta, možete na primer da se doterate kao za izlazak u diskoteku u Tirani, a onda zaboravite da obučete suknju (to je uradila Padruga) i to ostavlja isto dobar utisak. Ili da posedujete jahtu od dvadesetak metara, ali se toliko oletvate od alkohola da vam se poremeti percepcija veličine pa mislite da imate gumeni čamac i onda pokušate da ga parkirate između dve najskuplje jahte u luci. Kada vam to ne uspe, jednostavno svoj gumeni čamac pustite da pluta po Jadranskom moru, kupićete vi sebi novi od osamdeset metara.
Uglavnom, moja ruska pobraća su se svojski trudili da se probiju do nekog njihovog cilja.
Verovatno bismo se mi tako veselo gegali kroz gomilu još dugo da Đevuška nije sreo Maljćika pa su njih dvojca otišli da kupe jedan drugom po zlataru.
Baćuška i ja smo ne znajući kud bi dalje odlučili da zagrljeni krenemo prema Jazu, pošto je ostalo samo još dva dana do početka koncerta.
Kišica nam je rominjala po glavama sve do tunela prema Jazu gde smo sreli autobus sa odbojkaškom reprezentacijom Crne Gore koji su krenuli da zauzmu svoja VIP mesta. Razmenili smo pozdrave i oni su nam se pohvalili kako im je odbojkaški savez dobro organizovao VIP odlazak na koncert, tako da stignu da mašu Madoni kada bude odlazila. Rekli su nam da je dobro da imaju mesta za sedenje pošto su već sedam dana u tunelu i nemaju šta da jedu i da piju pa neće moći da stoje od iscrpljenosti. Uglavnom baš kada smo mi stigli su izvlačili slamku da se dogovore koga će od svojih saigrača žrtvovati za dobrobit reprezentacije, a svi su navijali da to bude debeli.
Baćuški to bi nešto simpatično, pa im je ispričao da se zato, zbog tog njihovog vedrog temperamenta i odlučio da sa svojih 175 000 braće dođe u CG na letovanje i da će se sigurno tu i naseliti samo ako nađu da kupe plac barem 150 km od mora u brdu. Kažu voleli bi da mogu da kada krenu na plažu da stignu bar za dva-tri dana, ne duže.
Uglavnom, Baćuška im je ostavio 82 flaše votke koje je poneo na koncert za svoje potrebe, da naliju i zatim zaliju prijatelja koji će pasti za opštu dobrobit.
Stigosmo mi na Jaz tehnikom kotrljanja nizbrdo.
Znate kako se to radi? Popiješ dovoljno votke da pomisliš za sebe da si nesalomivi kamen i kada dođeš u fazu da to pomisliš, samo se stuštiš niz brdo. E sada ako se ispostavi da nisi nesalomivi kamen i da nisi više ništa posebno kada stigneš do dna brda, nemoj da se sekiraš, ionako bi umro od ciroze jetre, a i kad si dovoljno glup da misliš za sebe da si kamen nijesi ni zaslužio da živiš.
Uglavnom stigli smo tačno na početak Madoninog nastupa.
Baćuška, ja, i još troje bednika iz zemalja iz regiona jedini nismo bili u VIP-u, što je ispalo dobro pošto smo mi jedini videli binu. Ovima što su sedeli u VIP-u smo posle preprčavali šta je bilo na koncertu.
A Madona, šta da ti kažem, nema je šta videti, sva mi je nešto kockasta. Kao televizor, samo veliki od pet metara, glava joj nešto dođe velika.
Đipala je, radila sklekove, drombuljala u gitaru, pevala đelem-đelem, ljubila se sa devojkom, izgledala bolje nego ikad, imala pedeset igrača oko sebe, sletela helikopterom, opremu dovezla na pedeset kamiona, dovukla na jaz sedamdeset hiljada ljudi, naterala Srbe-Hrvate-Slovence-Bosance-Makedonce-Crnogorce-Vojvođane-Kosovare i Šiptare da se 1sat i pedesetdva minuta ne mrze i da đuskaju zajedno, pevala hitove koje je prodala u milionima primeraka, naterala Crnogorce da viči Ua-Ua utanjenim glasom, prikazivala slike napaćenog trećeg sveta kome hitno treba pomoć, pozivala nas da zaštitimo planetu. Ma šta da vam kažem, ništa naročito...
Bolje napravi Sinan, on baš zna da podigne atmosferu, jedino što ona ima te neke dobre bateriske lampe pa svetli cela Crna Gora oko nje.

blago nama što nismo u Evropskoj Uniji - nastavak

dadada | 21 Septembar, 2008 16:48

Nastavak spiska: Šta to Srbi imadu, a drugi ne imadu
8. Bacanje smeća svud’ naokolo
Ova je igra vrlo jednostavna za igranje i primetila sam da je u poslednjih nekoliko godina izuzetno popularna u Srbiji.
Igra se vrlo lako: potrebna su dva igrača ( jedan bi trebalo da ima položen vozački ispit za kamion) i gomila smeća.
Može da se igra noću ili usred bela dana, nema velike razlike, s’ tim da ako se igra danju izazov je još veći, pošto danju možete da si obezbedite i publiku. Publika je obično nenametljiva i pravi se da se njih to što radite ne tiče, a ako se neko ipak umeša i počne da vam kvari igru, možete jednostavno da ga zatrpate smećem i napravitie krst od dve plastične flaše.
Nek mu je lak šut i neka ga federi iz starog dušeka ne bodu.
Ako ste u ovoj igri početnik i ne možete da obezbedite kamion za veću količinu smeća, savetujem vam da počnete tako što ćete obično kućno đubre odneti u park i ostaviti ga tamo. Bilo gde u blizini dečijeg igrališta je odgovarajuće.
9. Ogovaranje
Uf što to volim! Volim kada se nađem sa svojim najboljim prijateljima pa sednemo i opletemo po svima i svakome. O svakome se ponešto da reći, a što vam je osoba koju ćete ogovarati bliža i sa što više informacija raspolažete, to je ogovaranje sočnije.
U svakom slučaju, što je neko bolji, lepši i pametniji od nas to ga je slađe ogovarati.
Sećam se jednom prilikom kada smo se ja i moje tri najbolje drugarice našle na kafi. Sele mi tako i mogu vam reći da nismo znale odakle da počnemo razgovor, pošto smo sve četiri bile na okupu.
Tako smo sedele ne progovarajući ni reči dok jedna od ove tri nije morala u WC. Kako je ona zamakla, a nas tri opletosmo po njoj: Jeste joj videli guzicu, ja sam čula da je u vezi sa svojim direktorom pa joj je od toga guzica tolika, a je l’ ste čule da je u vezi i sa ostatkom firme, baš i izgleda kao laka ženska kada se tako našminka, a onaj njen glupavi momak misli da joj je jedini...
Tu smo morale da prekinemo razgovor pošto se vratila. Posle još petnaestak minuta ćutanja, druga moja najbolja drugarica ode u WC, te opletosmo i po njoj: Vidi joj nogu kao u Šestića, ali noge joj još i nisu toliko loše kakva joj je boja kose, ali bolje da joj ništa ne govorimo kada se njoj toliko sviđa, a je l’ ste čule da je u poslednje vreme puno pije, to mora da je povukla na tatu i mamu, i je l’ ste čule da su joj svi u porodici alkoholičari, a onaj njen jado od muža misli da se ona tetura tako zato što ima epilepsiju...
Tu se i ona vratila, pa smo opet zaćutale i osmehivale se jedna drugoj. Ova treća drugarica, videlo se da joj se ide u WC, a da se zbog nečega ustručava da ode, međutim priroda bi jača od nje pa ona posle nekog vremena otrča, a mi jedva dočekasmo: Je l’ ste videle kako se ugojila, kao sada hoće na dijetu, kao da će joj to nešto vredeti, a je l’ ste čule da ona hoće da ukrade, to joj je od oca, ona kaže da joj je otac u Nemačkoj, ali ja mislim da je u stvari u zatvoru, geni su čudo, a onaj njen blentavi momak misli da je poštena, e samo da zna...
Pa se i ona vratila.
Posle nekoliko minuta sam i ja otišla u WC, ali sam sigurna da me nisu ogovarale, ipak, to su moje najbolje drugarice i one nikada ne bi pričale ružno o meni.
Mora da se ono: masna kosa i šmrljavi muž, što sam čula kada sam odlazila od stola, odnosilo na konobaricu.
10.Sklapanje poslova u kafani
U kafanu se ide u pratnji sekretarice, naravno na dve noge i smatra se da je sastanak uspeo ako se izadje četvoronoške, ali u zagrljaju sa poslovnim partnerom. Ovo je jedan komplikovan zahvat, ali dugogodišnje vežbanje vas posle nekog vremena učini maherom.
Sekretarica koju povedete u kafanu služi da vam pravi špricer, da vas sutra ujutro potseti kako se zovete i čime se bavite u životu, da li ste oženjeni ili ne, da li imate dece i kako se ona zovu i da vam organizuje rehabilitaciju ako je poslovni sastanak izuzetno uspeo.
Za ovakvo sastančenje je poželjno da se nalazite na što višoj funkciji i da potpisujete na primer ugovor o izgradnji autoputa ili o prodaju NIS-a, o ulasku na belu šengen listu ili uvođenju novih pasoša i ličnih karti.
Smatra se da su pregovori konačno završeni kada svi pregovarači počnu da osećaju znake trovanja ili ciroze jetre.
Ako slučajno ispadne da auto puta neće biti, da NIS nije moguće prodati, da na belu šengen listu neće da nas prime, a da je izdavanje novih pasoša i ličnih karti doživelo krah, uvek možete okriviti sekretaricu da vam je pravila loš špricer.
Možete primetiti, da od kada je uveden ovakav vid poslovanja, da Srbija prosperira na svim poljima.
Ovime ja završavam svoj post i spisak.
Ko ima još šta da dopiše, samo napred.
Mene nažalost neće biti nedelju dana na ovim stranicama, jerbo idem da đuskam sa Madonom na bini... već ćete me videti na dnevniku.
Čim se vrnem, pišemo se ponovo, a do tada ljubim vas u oko.
A ti Evropo... možeš samo da nam zavidiš.

blago nama što nismo u Evropskoj Uniji

dadada | 19 Septembar, 2008 22:17

Šta to Evropska unija ima što mi nemamo?
E ova tema je već toliko izlizana da samo što joj se ne vide rupe. Zbog toga sam odlučila da udarim kontru EU i napravim spisak stvari koje mi imamo, a oni nemaju...niti će ih ikada imati, sve i da jednoga dana pristanemo da im se pripojimo.
Smislila sam da napravim spisak stvari na kojima će nam Evropsko unljani ( je l’ se tako zovu ti što nas puštaju k’ sebi samo sa vizama?) zavideti toliko, da će svima odreda kada neko spomene Srbiju, da krenu suze na oči i bale na usta ( ali ne zbog besnila, nego od zavisti)
E sada, da bi spisak stigao do što većeg broja ljudi i da bi nam što veći broj ljudi zavideo, potrebno je preduzeti još nekoliko akcija.
Za sada dve su mi na pameti: Mogla bih da napravim diverziju, iznajmim nekoliko Teletabisa i da Evropskoj deci u tri termina dnevno preko CNN-a puštam šifrovane poruke. Do sada sam uspela da šifrujem nekoliko, evo vam jedna za primer O-O, E-U, I-I, O-PA, E-E, BA! I, PA-PA, A-A, I, E-O, AUUU, to bi u prevodu značilo O-O (Oo) E-U(Evropska Unija) I-I(i) O-PA(ostatak planete) E(Će) B-A!(da eksplodiraju načisto) I(i) PA-PA( pa-pa) A-A(a) I(Mi) E-O(ćemo) AUUU( Biti najveća sila na planeti) Ako ne bih našla ni jednog slobodnog Teletabisa, mogla bih da iznajmim i Talibanisa da im sve ovo isto kaže… samo iz zapaljenog aviona.
Drugo, mogla bih da angažujem nekog hakera da napravi virus od tog spiska, prosledi ga na sve kompjutere u EU, naravno pri tom im obriše sve podatke i izazove krah svetske banke. Virus bi trebao da ima i halucinogeno dejstvo na najveće berzanske stručnjake i da od tog momenta Srbija postane glavni izvoznik naftnih derivata, kamiljeg mesa i... pa svega ostalog.
Uglavnom to bi trebalo da ih jednom za sva vremena natera da se zamisle da li je bolje biti Evro-unijanac ili Srbin.
Ja sam se za spisak setila nekoliko stvari, a vi ako možete da se setite još nečega samo se dopišite dole niže.
Dakle: Šta to Srbi imadu, a drugi ne imadu:
1. Mi imamo Mladića i Gorana Hadžića, a koliko vidim to je da crkneš od zavisti.
Trenutno su oni naš najbolji proizvod, pošto koliko sam ja shvatila njih želi cela Evropa, a samo ih mi imamo.
Meni je doduše interesantno je da se niko nikada nije zapitao: a da ne leže ispod svega toga što su ta dva frajera toliko tražena, neki drugi razlozi...razlozi van onoga što možemo da poimimo.
Mislim Radovan se za vreme svog odsustvovanja sa javne scene bavio crnom magijom, ako sam dobro razumela. Možda Mladić zna da levitira, a Hadžić da pušta munje iz očiju ili iz nekog drugog dela tela. Možda od njih hoće da naprave tajno oružje uz pomoć koga će konačno da se obračunaju sa Molderom i Skali? Uglavnom, ili to ili su njih sva trojca sa Kriptona, nema treće.
2. Imamo pekmez od šljiva sa koricom koji se kuva deset sati i na koji se sav ispečeš kada počne da kipi.
Najbolji deo kod tog pekmeza je to što kada ga skuvaš i sipaš u tegle onom ispečenom rukom, svom u zavojima, u nekoliko tegli možeš da vratiš i nekoliko koštica ( još bolje po šaku u svaku), a onda te tegle pokloniš prokletoj rodbini koja zna da nosi kući pekmez, a ne zna da se ponudi da pomogne oko kuvanja. Nek slome sve zube, koji su im preostali od prošle godine.
3. Imamo gledanje u šolju kod komšinice sa viklerima na glavi. Ko je ćelav ne može ovo da razume.
Evro unijci smatraju da je internet najbolje otkriće ikada, ali to je samo zato što im niko do sada nije stručno pogledao u šolju. Jes’ da interneta možeš da pitaš sve i on zna svašta da ti odgovori, ali problem je što od njega nikada nećeš dočekati da ti kaže šta te čeka taj dan, da si se opet malo ugojio, ali ti lepo stoji (sa podsmehom), da ti nabije na nos što on ima vikendicu a ti si luzer pa nemaš, da saznaš šta danas kuvaju ostale komšinice i koja te je od njih ogovarala juče (i rekla da si se odvratno ugojio), i da te prijateljski posavetuje da ostaviš svog supružnika. A najbolje od svega je što, da bi ti to sve rekla, ne moraš ništa ni da je pitaš, kao onog glupog interneta, nego je dovoljno da se sretnete u hodniku.
4. Imamo izbore svakih nekoliko meseci.
Nekima se to čini dosadno ali je zapravo nadasve korisno.
Nakupiš se reklamnog materijala da imaš do sledećih izbora i u to vreme ne moraš detetu da kupiješ onaj skupi balon i bojce, nego mu daš brdo hemiski sve u različitim bojama pa mu kažeš da mu je to poslao Deda Mraz. Za sledeće izbore možeš da kažeš da su to pokloni od Uskršnjeg zeke, a ako dete počne da se buni što za svaki praznik dobije pepeljaru i hemiske, kažeš mu samo neka bude bezobrazno, jer za sledeću Novu Godinu neće ništa dobiti.
Uostalom izbori su odlična psihoterapija za neodlučne ljude, da rade malo na svom samopouzdanju. Mogu svakih nekoliko da odu i sasvim odlučno zaokruže neki broj na listi, kao da će to uticati na bilo šta. Pa sad, ako se i predomisle posle nekoliko dana, nema velike štete, izbore će svakako ponoviti za koji dan, a njihovo mišljenje i onako ne vredi ni pišljiva boba... bezveznjakovići jedni.
5. Ne propuštanje pešaka na pešačkom prelazu.
E to mi je možda omiljen Srpski običaj. Kada Srbin u kolima ugleda pešaka (po mogućnosti što starijeg i po što odvratnijem vremenu) u njemu se prosto probudi neki sportski duh. Ako na primer ugledate bakicu sa štapom, koja se jedva kreće( kada smo kod toga, još nismo našli baba Soku), dok lije kao iz kabla, a voda kulja iz preopterećenih kanalizacija i pri tom joj ulazi u bušne cipele, preporučljivo je da istog momenta kada ona pokuša da pređe ulicu da pobegne od pobesnelog psa koji je napada, i bande koja joj otima novčanik, date gas i da je kako znate i umete sprečite u tome. Ako je potrebno možete i da je pogazite, bitno je samo da vas ona ne pobedi u prelaženju pešačkog.
Još bolji je fazon, ako imate vremena da se samo primaknete pešačkom, pa kad ona zakorači vi date gas tako da se baba obeznani od straha. Možete i da svirnete i da joj pokažete rukom nešto nepristojno. Uglavnom, fora je da ostanete da stojite i sačekate da opet iskorači, pa ponovite celu radnju iz početka i tako nekoliko puta, dok baba ne umre od infarkta, onda možete da nastavite svojim putem.
6. Rakijadu.
Ima li koji Srbin iznad 15 godina da se nije iskušao u ovom nacionalnom sportu, makar u miru doma svoga u krugu svojih najbližih?
Koliko ja to mogu da upratim pravila oko rakijanja su jednostavna: Ne moraš da radiš ništa fensi, da dodaješ masline, sodu ili led, da koristiš čašu ili da sediš na stolici. Od pravog, vrlog rakijaša se očekuje jedino da bude u stanju da otvori usta kada počnu da ga ispiraju, da se sam otetura do svoga mesta u jarku i da sutra bude spreman za posao. Čula sam, (doduše ovo nije pouzdana informacija pošto sam je dobila od jednog gospodina koji je trenutak pre toga ispuzao iz jarka tvrdeći da je on neki Velja iz Čačka ) da je prošle godine na rakijadi pobedio jedan naš poznati plastični hirurg. Kažu on već godinama učestvuje, i vrlo često dođe trešten pijan na posao, a to pritom ne utiče ni na koji način na njegov posao, čak mu daje izvesno samopouzdanje. Dokaze za to možete videti na našoj estradnoj sceni.
7. Pozajmljivanje svega i svačega.
E i ovo je lep običaj, i za onoga koji pozajmljuje i za onoga kome pozajmljuje. Potrebno je samo pozajmiti što vredniju i dragoceniju stvar, kao na primer kosilicu za travu, kombajn ili vikendicu na moru. Ako neko uspe da iskamči lovu, e to je najbolje, to garantuje višegodišnji provod i za pozajmljivača i za onog koji zajmi.
Ovde je već običaj da se pozajmljena stvar nikada ne vrati vlasniku i postoje dva načina na koja ova igra može da se igra: a. Možete da, kada god sretnete vlasnika, da se pravite ludi.
I pod b. da pokušate da izbegavate vlasnika nekoliko godina.
Da bolje ilustrujemo, uzmimo na primer da ste pozajmili od svoga prijatelja vikendicu na moru.
Ako se odlučite za opciju A, da se pravite ludi: najbolje će biti da promenite brave, kupite dva pit- bula i vodite ih na plažu sa sobom, za slučaj da vlasnik vikendice naiđe, i da postavite svuda oko vikendice zamke za medvede...a može i medvede. Ovo bi trebalo da odvrati vlasnika od fiks ideje da i on malo dovodi svoju bolešljivu decu na more u svoju vikendicu.
Ako se odlučite za opciju B, da izbegavate vlasnika, onda bi ste trebali da idete na plažu preko krova, da na plaži kamuflirate ženu u Marlona Branda, sebe u Gretu Garbo, a dete u jazavca- kućnog ljubimca, a kada se vraćate sa plaže da vi, žena i dete savladate veštinu letenja kao Betmen, pa da u ponoć ulepršate u gajbu kroz prozor, ako vas vlasnik vikendice već čeka sa sačmarom ispred vrata. Problematično je jedino ako vam je žena debela kao Marlon, teško je danas pronaći veću količinu lateksa na tržištu za betmen odelo.

Spisak se nastavlja u sledećem postu

blago nama sa našom politikom

dadada | 15 Septembar, 2008 14:42

Bogme nije lako nekome ko je apolitičan kao ja, da uprati ovo što nam se poslednjih dana dešava.
I ne bih se ja ni baktala previše oko svega toga da nije mog dede, koji ne zna da koristi kompjuter, a nema koga da pita šta mu je sad činiti.
Uglavnom morala bih u njegovo ime da se raspitam kod vas.
O čemu se radi: Deda je do pre neki mesec bio strastveni SPS-ovac. Išao je redovno na mitinge, kad god bi krenuo u poštu večito je vukao pune džepove jogurta, da gađa nekog političkog neisomišljenika (nekoliko puta je gađao i mene kada sam mu dovela praunuke da ih vidi) podvrgavao se striktnim dijetama, za slučaj da opet dođu dobra stara vremena i opet bude nestašica mleka, ulja i hleba, pa čak je na vatrogasnom otpadu kupio rashodovanu sirenu i pravio sebi požarno jednom nedeljno usred noći, za slučaj da već jednom pobede Socijalisti i opet nam zakuvaju bombardovanje.
Uglavnom, deda je bio model privraženog SPS-ovca kakav se retko nalazi, i kada ih je konačno ponovo doveo na vlast, milion i osamsto pedeset hiljaditi put zaokruživši njihov broj na glasačkom listiću, ponadao se da će se beda, glad i rat na ove prostore vratiti u velikom maniru. Već je počeo da kopa bunker u dvorištu, skuplja plastične flaše da ima u šta da toči gorivo kada ga ponovo ne bude bilo i već se naokolo raspitivao u koju banku može da uloži ovo malo para što je napabirčio od penzije a da bude sto posto siguran da će mu uzeti i da mu ih nikada neće vratiti.
Poslao je čak i krojača kod nas kući da mom mužu uzmu meru za uniformu, da kada ga budu zvali u rezervu, da ima pa da se ne bruka.
Mogu vam reći da deda jako dugo nije bio tako poletan, kao tih dana, i baš mi je nešto bilo drago zbog njega, kad ne lezi vraže, Dačić ga izdade.
Rekne Dačić da će od sada svi da imaju pun frižider hrane i da će biti i goriva i to po dobroj ceni, a da će u Srbiji od sada da vlada mir i spokoj, i priključi se onom ološu i bitangama koji svi odreda hoće napredak i prosperitet za Srbiju.
I tako Dačić konačno dedi slomi srce.
Deda je u tom momentu, kada je to čuo, baš bio izvukao svoj minobacač u dvorište i čistio mu cev pripremajući ga za rat, te mu ne bi druge nego da od muke puca u partisku knjižicu SPS-a.
Ne bih ja verovala da ju je upucao, da je nije takvu ostavio na stolu kao znak upozorenje za sve nas koji slučajno obučemo nešto crveno na sebe kada mu dolazimo u posetu.
Čula sam jednom dedu kako gleda mog muža u crvenom šortsu dok skuplja šljive i šapuće: sve ću ja vas na prvu liniju fronta, samo da vas dohvatim, SPS-ovci prokleti, nek vas reka odnese i zivina vas izjede, kad ste tako jadni, smrdljivi i čemerni.
Tih dana smo preduzimali akciju skidanja slike Ivice Dačića i vraćanje moje slike na njegovo mesto (jedva smo je našli u podrumu)
Dačićevu sliku je deda strpao u kazan za rakiju
Uglavnom, nakon što je zvršio obred, ode deda da se prijavi u Srpske Radikale. Kaže, od uvek su mu se sviđali, ali činilo mu se da nemaju snagu, još od kada su im uapsili vođu, da dovedu zemlju u stanje iz 1995, kada je Srbija ratovala sa svima sem sa vanzemaljcima, a i sa njima bi samo da su se pojavili majke im ga nabijem- citiram dedu. Ali deda se nadao da bi Radikali mogli da nas uvedu bar u pristojne sankcije, da bude bar nestašica hrane za bebe ako ništa.
Uostalom, kaže deda da mu se oduvek sviđalo kako onaj mladi Vučić ekspolozivno pripoveda... kaže da se posle svakog nejgovog govora oseća osveženo, kao posle lake letnje kiše.
A i onaj Nikolić, rekao je deda, vidi se da je ljudina i da ga nikada ne bi izdao. Kaže čovek mu malo vuče na pogrebnika, a bar se za pogrebnike zna da će ti se naći kada ti je porodici najteže i da će se svim silama potruditi da te sahrane.
Moram priznati da sam se ja dobro zagledala u Tominu sliku u novinama, ne bi li mu pronašla tu poverljivu crtu, ali me je onda deda oterao da mu ne istrošim sliku tako buljeći.
Uglavnom otišao je deda u sedište SRS-a i tamo se snabdeo novom foto kolekcijom, priručnikom za proklinjanje i kokošijom nožicom ( kaže da su mu rekli da su upravo naručili kontigent vudu lutki sa Tahitija sa Tadićevim i Dačićevim likom i da će biti jako tražene te mu je bolje da rezerviša sebi odma jednu, pa je on rezervisao jednog Tadića. Nisu bile čak ni jako skupe.)
Kada je došao kući opet smo imali akciju skidanja moje slike i kačenja Vučićeve zanesenog pogleda, Tome Nikolića usredsređeno- ugaslog pogleda, i Šešeljeve nedefinisanog- zlokobnog pogleda.
Moj muž je iz fazona jedan dan dok deda nije gledao zamenio Vučićevu sliku, slikom Tasmaniskog đavola i mogu vam reći da deda nije ni primetio.
Deda se koliko sam mogla da primetim stvarno ozbiljno dao u obavljanje svoje partiske dužnosti te je na sve nas danima bacao kletve, kad god bi stigao. Mojoj deci je rekao: Dabog da vam tata tange nosio, a imao proljev i štucavicu u isto vreme, mom mužu dabog da dobio šugu na plućima pa se češao kroz usta, a meni: Dabog da ti deca kod Đoganija plesala. Kada sam mu ja rekla da nisam sujeverna, rekao mi je: Dabog da postala.
Uglavnom deda je lepo napredovao za nekoga kome su promenili ideologiju pod stare dane. Mogo si da ga probudiš usred noći i da ti on prokune sve bližnje, a često sam ga zaticala kako, kada nema koga drugog proklinje sebe na sav glas ( Dabog da ti apoteka menza bila i da ti Tadić lekove prodavao...)
Ta bi ljubav između njega i Radikalne stranke sigurno potrajala dugo da ne bi svega ovoga što se izdešavalo pre neki dan.
E tu otpočnu prava dedina konfuzija u kojoj on više ne zna za koga da se odluči.
1. Ako krene za Nikolićem to bi moglo biti malo neobično. Nikolić kaže da neće nikoga da proklinje, tako da bi deda sada morao za doručkom da se suzdržava da govori babi da joj je proja omražena od srpskog naroda, i morao bi da ide u crkvu da zamoli popa da skine one vradžbine koje je bacio na babu. A tek što su počele da se primećuju promene na babi ( ruka joj se sasušila, svi su joj zubi poispadali, i ostao joj jedan da je boli...sve se odvijalo onako kako je deda i prokleo).
2. Ako krene za Vučićem, njemu je ona Gordana rekla da nije još odrastao i da ona najbolje zna jer bi ona volela da mu je majka, a nije, na šta joj je on odgovorio da on ni sam nije znao da bi ona volela da mu je majka, i da je dobro da mu ona nije majka, jer da jeste, to bi značilo da mu je ona majka, a ne njegova majka, a on uostalom nije ničija majka, ali bi voleo da bude Gordanina majka. Na to sve ga je Gordana još i proklela: daboga da ne znao ko ti je majka, a svi hteli da ti budu majka, a dedi se nekako nije činilo u redu da se razdvajaju dete i majka, makar dete bilo prokleto od strane majke.
3. Ako krene za Šešeljom, možda će morati da završi u Hagu, a onda bi morao da kupi avionsku kartu donde, a nema deda love za to, a mi nećemo da mu pozajmimo pošto nas je prokleo: Dabog da nemo ker za šta da nas ujede. Onu crkavucu što ima je nameravao da uloži u neku banku za koju bude znao da će sigurno da mu je otme, pa ne bi da krnji od toga. Jedino što u tom smislu može da učini za stranku, je da ode malo do studenjaka pa da pripuca na studente, a ako organizuje prevoz da ga odvuku donde mogao bi i da ih gađa minobacačem. Ako krene za Šešeljom korisno je to što ne mora da otkazuje onu porudžbinu za Vudu lutku, a i (deda to nikome nije hteo da prizna) i on je sam pomalo počeo da piše kletve, pa je mislio da za koju godinu izda zbirku najefikasnijih.
4. Ako se opet vrati Ivici, ni to mu se nije činilo ispravno. Da poživi ostatak života u miru i blagostanju, da celu zimu ima struje i ne daj bože, da čukun-unuci mogu da mu putuju u Evropu!, e pa to bi bilo previše. Fali samo još da mu se u svetu neko praunuče uda za crnca i izrodi teroriste, mada ih je deda lično na to prokleo.
I sada deda ne zna ni sam šta da radi, čiju sliku na zid da kači.
Ja kažem dedi da stavi moju sliku, ali on mi kaže da sam mu ja sumnjiva još od prvoga dana kada me je ona moja izdajnička majka ispilila, seme joj se zatrlo, pa zato neće.
E sad, deda mi je rekao da vas ovo pitam:
1. Za kime bi ste vi pošli da vam je izbor ovako bogat, ali uzmite u obzir da ako se odlučite za one druge, da je avans koji je deda dao za Vudu lutku, da su to onda bačene pare, a uz lutku se dobija i lep komplet igala.
2. Da li je to pošteno da Srbija nikada više ne ratuje? ( ako kažete da jeste, dabogda se na vas na konjskim trkama kladili, konjusine jedne- poručuje vam deda)
3. Da li vam Vučić više liči na Gordanu ili na tasmaniskog đavola kada se zapriča? –tek da utvrdimo ko mu nije je mama.
4. Da li neko ima novu Karadžićevu sliku, onu modernu sa bradom da se menja sa dedom. Deda bi se menjao za jedno praunuče.

blago nama sa kišurinom

dadada | 14 Septembar, 2008 13:18

Jutros kada sam se probudila, vidim napolju pada kiša.

U Srbiji je običaj da se po kiši ne izlazi napolje sem u vanrednim okolnostima npr. ako ti u kuću dođe nečastivi pa baš moraš da ideš u crkvu da ti obave egzorcizam, u protivnom, po kiši se ni slučajno ne bi smelo ići od kuće.

Kažu stari da ako ne ispoštuješ ovaj običaj da će da ti dođu razna zala u kuću, i da se nećeš baš lepo provesti sa njima, mada meni to nema nikakve logike...mislim, ako ti već dođu nečastivi u kuću, onda bolje da ne budeš tamo. A sa druge strane ako nikada nisi prisustvovao egzorcizmu, nikada nisi uspeo da savladaš vrtenje glave za 360 stepeni i silaziš natraške niz stepanište, eto ti lepe prilike da savladaš i te veštine.

Uglavnom, svesna da naši stari najbolje znaju i da ne treba tražiti đavla, odlučih da ostanem kući po ovom kišnom danu. Naravno da mi je bilo dosadno, te se setih da po ovakvom danu jedino što bih mogla da radim jeste da kao i sav ostali svet skupljam kišnicu u bure. To svi rade, pa mora da je zabavno. Na svu sreću, imala sam bure na tavanu. Otkotrljam ja bure do oluka i sačekam nekoliko trenutaka da se napuni. E sad, pošto nikada ranije nisam skupljala kišnicu, naravno da nisam bila sasvim sigurna šta se dalje radi sa njom. Odlučim ja da je stavim u tegle za zimnicu. Tu se nađoh doduše malo zatečena: Da li sam trebala da stavim konzervans ili može i bez njega, a da li bi treblo da kuvam kišnicu dok ne počne da se lepi za dno ili je dovoljno dok ne baci ključ... ili kašiku. Šta je beše ono moja baba bacila onaj dan dok je kuvala pekmez?

Da ne bih previše komplikovala stvar, odlučim ja da je napravim organik, bez konzervansa, pa šta mi bog da, ako mi se ukvari, uvek mogu da je strpam u kolače i odnesem baba Soki. Ona je izuzetno ješna za svoje godine i ne bira šta će da pojede. Eto na primer niko još i dan danas ne zna gde je nestao njen Žuća. Poslednji put kada su ga videli baba Soka je rekla da ide do Žuće, da je vreme za doručak.

Kiša i dalje neumoljivo lila, i bilo mi je jasno da sada pošto sam pripremila kišnicu, nemam više šta da radim sem da sedim u kući i gledam kroz prozor.

I zamislite, ispostavi se da je dobro da sam pogledala kroz prozor, jer mi se učini da se baba Soka niže niz ulicu muči sa bujicom koja je nosi. I gde ću, šta ću, odlučim ja da preduzmem konkrertne korake i izađem na ulicu, pa nek me đavo nosi...ili bujica.

Obukla sam svoju kišnu kabanicu, gumene čizme i šešir i krenula napolje.

Nije mi se činilo tako strašno kao što je izgledalo iz stana iako je kiša prilično jako sipila, te je nekoliko trenutaka nakon što sam izašla, sprala boju sa moje kabanice, a zatim i kabanicu, ali koliko sam mogla da vidim neki su se baš fenomenalno zabavljali.

Na primer, onaj komšija što ga je onaj dan odnela hitna pomoć, tek što je stigao kući iz bolnice, a već se videlo da je mnogo poletniji nego što je inače. Možda je takav utisak ostavljao zato što ga je vetar nosio tamo vamo svuda među zgradama.

Mahnula sam komšiji, koji mi je odmahnuo tako što se uhvatio za antenu na jednoj kući i lepršao.

Krenuh ja niz ulicu i ugledah baba Soku kako se teško kreće kroz vodu do ramena. Hodanje su joj dodatno otežavali delovi mosta koji su naletali na nju. Taman sam htela da joj priđem da se javim i da malo prodiskutujemo o tome kako je velika vlaga u vazduhu, kada joj je jedan izuzetno krupan betonski stub izbio novi štap iz ruke, te ona zbog toga izgubi balans, pade u vodu i sva se pokvasi.

Brzo sam pritrčala...dobro, ne baš brzo (svako ko se ikada kretao kroz vodu zna kojom brzinom može da se pritrči) i uhvatila baba Soku ispod pazuha da je izvučem na površinu kada sam shvatila da izvlačim nepoznatog čoveka.

Bi mi to nešto sumnjivo

- Gde je baba Soka- priupitam ja njega strogo.

- Je l misliš na onu babu baz štapa?
- Da na nju.

- Ovo je sve što je ostalo od nje- kaže mi on i pruži mi punu kesu bakaluka.

Jes’ da mi nije ličilo na baba Soku, baba soka nikada nije bila tako mala da može da stane u kesu ( možda u onu veliku iz merkatora ali ne u običnu tregerušu) ali ko bi to mogao znati. Stari se ljudi smanje i zbrčkaju posle određenog broja godina.

Uzmem ja tu kesu i ponesem sa sobom. Viri iz kese jedan hleb, kilo paradjaza, dnevne novine i nova novcijata džezva za kafu, ali kao što rekoh, baba Soka je prilično ješna za svoje godine i ko zna šta je sve jutros doručkovala.

Ponesem ja nju tako sa sobom prema svojoj kući. Mislila sam da je stavim da se osuši na radijatoru, to bi trebalo da je malo vrati u život, ali mogu vam reći da sam se prilično zabrinula da će baba Soka za uvek ostati takva.

Šta onda da radim sa njom? Da je iznajmljujem da snima horor filmove, nije u redu.

Kako bi unuci objasnili u školi da im baba igra glavnu ulogu u hororu “Čudovište iz kese sa bakalukom” ?

Nešto sam si mislila da ako me je Šejtan obilazio, da ne bi bilo loše da ga malo zadržim, da ga ponudim svežom kišnicom, organik, jer mi se činilo da bi jedini on mogao iz hleba, novina i džezve opet da sastavi babu.

Međutim, tek što sam to pomislila, nekoliko koraka niže niz ulicu zapeh za nešto veliko mekano i u marami.

Izvadim ja mrežicu da upecam to iz vode, kad ono baba Soka. Na svu delovala mi je živo.

Međutim, baba Soka se beše ozbiljno nagutala vode i ja uhvatim da je udaram po leđima ne bi li ispljunula svu tu silnu vodu. Malo je jaukala.

Mošte misliti mog iznenađenja kada je baba Soki pored desetak litara vode iz stomaka izletelo nešto debelo, dlakavo i žuto i počelo da kevće.

Bio je to žuća, ali sada sasvim drugačiji, lepo podgojen ( a mi svi mislili da baba ima pantljičaru) i koliko sam mogla da vidim prilično veseo.

Mogu vam reći da smo svi bili srećni što smo pronašli Žuću, i da bi ova priča sigurno imala srećan kraj, da neposredno pošto me je baba Soka izljubila što sam je spasila, da je nije odneo tornado.

Neki ljudi jednostavno nemaju sreće.

A ja, ja sam se pokupila kući, dok mi se voda cedila niz leđa.

Otišla sam da vidim da li me je ko od nečastivih obilazio i da li mu se sviđa moja kišnica...organik.

blago nama sa crnom rupom

dadada | 12 Septembar, 2008 10:16

Nisam potpuno sigurna kako su oni naučnici zamislili da zaukaju dva atoma u tom njihovom akcelatoru pa da ih puste da se sudare i da onda iz toga dobiju efekat sličan raspadu zvezde.
Pod jedan, koliko se ja razumem u atome, oni ne poseduju intelektualnu sposobnost da izazovu raspad jednog fudbalskog kluba, a pod dva, koji bi uopšte bio njihov interes u tome. Kako su ti naučnici zamislili da motivišu dva atoma da organizuju raspad jednog nacionalnog tima ( mada su one prošle nagovorili nekako da naprave svoju bombu) i zašto su se još jednom okomili na Srbiju, te dve stvari mi nikada neće biti jasne.
Nekako bih razumela zašto je ceo svet digao toliku dževu oko svega toga, da su naučnici rekli da će taj njihov eksperiment da izazove efekat sličan raspadu Mančester Junajteda ili Real Madrida, ali po svemu sudeći ovo je još jedna u nizu zavera protiv Srbije.
U svakom slučaju, šta god da im je cilj, imaju veoma lošu polaznu osnovu.
Oni su dakle rekli da će u taj njihov akcelator da strpaju dva atoma, da ih zaukaju brzinom od 47000 krugova u sekundi i da ih onda sudare. Uglavnom ,oni tvrde da će im za kraj tog eksperimenta trebati 15 godina, da shvate kako se to zvezda raspala. Od svega, biće da su pogodili jedino vremenski period koji je bio potreban za raspad tada najačeg kluba u zemlji.
U svakom slučaju, po meni, bolje bi im bilo da stave u taj svoj akcelator Dragana Džajića, Cvetkovića i Stojkovića, prvi tim crvene zvezde, još nekoliko fudbalskih funkcionera i daju im nešto para pa da onda vide šta će se dogoditi.
Mogu čak i da ih zaukaju kroz taj akcelator, mada ne vidim koja je svrha toga. Jedino što bi bilo beskrajno zabavno čuti ih šta imaju da kažu i kako izgledaju posle četrdesetšestohiljaditog kruga. To bi trebalo snimiti za sledeći insajder.
U svakom slučaju verujem da bi oni sigurno bolje obavili taj posao oko raspada zvezde od dva atoma ( motivacija je čudo, kažem vam), i ne sumnjam da bi posao bio toliko profesionalno obavljen da bi od kluba ostala samo crna rupa.
No, meni i dalje nije jasno zašto je svet digao toliku frku oko toga.
Kažu doduše da će ta crna rupa koja će nastati posle raspada zvezde možda sve da nas proguta, ali to mi nema nikakve logike. Ja sam na primer izraziti antitalenat za fudbal, a mog muža boli koleno te ne verujem da bi Džaja i njegova mala družina imali od naše prodaje preterane koristi, a da ne pričam o ovim penzionerima po parku koji mi ne deluju baš kao da jedva čekaju da istrče na teren. Mislim, gde bi im tu bila računica...ili bi oni našli računicu.
E sad, vrhunac svake gluposti i stvar koja me najviše zbunjuje u celoj toj priči je nešto što sam juče čula na radiju. Naučnici tvrde, između ostalog, da je od raspada zvezde nastala čitava vasiona. I mi i vi i partizanovci.
Kako to sada da protumačim? Da li smo svi mi pomalo Džaja ili smo svi mi pomalo njegova deca i da li mi to daje za pravo da tražim svoj deo nasledstva od njega? Moraću o ovome još malo da se raspitam kod nekog pravnog lica.
Kako god, naučnici su otpočeli taj svoj projekat što znači da će Brankica za petnaest godina da snima rimejk Insajdera, ako i nju ne proguta crna rupa pa u to vreme ne bude uspešno gradila svoju fudbalsku karijeru na Filipinima, a Džaja zbog tog transfera zadovoljno trljao ruke.
U svakom slučaju, dok se ne razjasni ova misterija, ja bih imala nekoliko pitanja za vas: Odgovori na pitanja nisu obavezni ali kako se nađoh sva zbunjena u ovoj crnorupnoj zavrzlami, molila bih vas da mi pomognete da se konsolidujem. Dakle:
1. Od kog zvezdinog funkcionera bi ste vi voleli da ste nastali?
2. Sa kojim igračem bi ste voleli da se taj funkcioner upario, da bi ste vi nastali...mislim, pretpostavljam da bi ste voleli da imate i tatu i mamu.
3. A vaš kućni ljubimac, od koga bi voleli da je nastao?
4. Da li bi ste voleli da igrate sa mamom u istom klubu?
5. Da li vam se čini nehumano da vas tata proda?
6. A da vam proda mamu?
7. A da li vam se čini nehumano da vas tata proda i da onda još zadrži svu lovu za sebe?
8. E pa u tom slučaju, ko vas šljivi, idite se žalite mami... naravno ako igrate u istom klubu

blago nama kad idemo u kupovinu

dadada | 10 Septembar, 2008 09:55

Naš zajednički odlazak u prodavnicu je svaki put jedan mali doživljaj.
Sve počinje od spiska. Prvo uvek unapred napišemo spisak svih stvari koje nam trebaju za tu nedelju. Spisak je otprilike svaki put isti, razlikuje se što nekada na njemu ima upisan toalet papir, a nekada ne. Inače je skoro potpuno isti od nedelje do nedelje. Spisak nam stoji zalepljen za frižider magnetom i onda čitave nedelje marljivo dopisujemo na njega sve čega se setimo ili primetimo da nam te nedelje nedostaje u stanu.
Uglavnom spisak tu ostaje da stoji sve dok se ne vratimo iz prodavnice, pošto ga obavezno zaboravimo i onda ga ja bacim kada se vratimo. Mogli bi komotno da zadržimo spisak za sledeći put i da eventualno dodamo toalet papir na njega ako bude bilo potrebe za time, ali iskrena da vam budem ne znam ni sama zašto ga svaki put bacim, pa pišemo novi. Žali bože papira. Mislim, ne toalet papira, nego papira za spiskove. Za toalet papirom ne vredi žaliti.
Koliko ja znam, svega smo nekoliko puta poneli spisak sa sobom i probali da kupujemo po njemu, ali ispostavilo se da je to potpuno nemoguće zato što zahteva neku vrstu organizacije. Trebalo bi neko da čita šta piše na spisku, a neko drugi da stavlja stvari u kolica. A pri tom ti je potrebna i hemiska olovka da šaraš ono što si već kupio, jer u protivnom čitaš sve redom po sto puta i od toga se sav smutiš pa obavezno nešto preskočiš i onda moraš da se vraćaš skroz na drugi kraj radnje da uzmeš to. A mi nikad nemamo hemisku.
Da bi smo pojednostavili sebi kupovinu, uvek na ulazu u market uzmemo dvoje kolica, pa taj fazon: da jedno čita ( naravno onim danima kada se setimo da ponesemo spisak), a drugo uzima robu, ne bi trebalo da bude tako veliki problem, ali problem nastaje onog momenta kada se razdvojimo.
Onda ispadne da ono sa prepunim kolicima, a to sam obično ja, vija po radnji ono sa spiskom, da vidi šta smo još zaboravili da uzmemo. Ono sa spiskom se obavezno zavuklo negde između rafova sa tehnikom, da ne mogu da ga nađem i razgleda monitore za kompjuter.
E onda kada ga nađem, onda se malo posvađamo u radnji, što ja obavljam sav posao a on se zajebava naokolo. A onda on meni lepo objasni: Pa to ti je tako zato što ti tako hoćeš, da ne bih ja kupio Ariel, a ti hoćeš Persil i da ne bi kupio Musli digestiv, a ti hoćeš Musli karibik. I onda ja malo razmislim i stvarno je to tako, ja tako hoću, pa se onda izmirimo naočigled i na opštu radost i uz ovacije, svih onih koji su polegali ispod rafova kada smo počeli da se svađamo. Poneko od onih hrabrijih nas čak i potapše po ramenu.
A uostalom, što da se svađamo, mislim si ja ophrvana grižom savešću, kada i onako u 99% slučajeva ne nosimo spisak sa sobom.
Onda ja kažem njemu, blagim tonom i gledajući ga ljubavno, da malo izgladim situaciju: Pa znaš ti već otprilike šta nam treba, pametan si i velik i jak( ovo jak dodam da mu malo podignem moral): pampers, vlažne maramice, brašno…Sada ćemo se razdvojiti pa ćemo se naći ovde, na ovom istom mestu, za 15 minuta.
Kada se nađemo za 15 minuta ispostavi se da imamo dve potpuno iste korpe. Kao na kvizu: Koliko poznajete korpu svog partnera? Cilj kviza je naravno da pokušate da napunite svoja kolica potpuno istim namirnicama kao vaš partner, a za nagradu dobijete, pa u najboljem slučaju samo grdnju, što niste kupili nešto drugo, jer sada morate da vratite sve te stvari na rafove. Onda se još jednom posvađamo i ne pričamo celim putem do kase, do koje teturamo mrtvi umorni pošto smo morali da vratimo svu tu silnu robu.
Ali dok ne pričam sa njim, nije da ja ne razmišljam malo o svemu tome. Mislim si ja: Nije uopšte čudno što nam korpe izgledaju potpuno isto kada nam je spisak od nedelje do nedelje isti. Ta, ne mogu od njega ni da očekujem da dogura u korpi hranu za kanarince ili tako nešto. Nemamo kanarince pa bi to bila loša investicija. Morao bi da ode da kupi i kanarince, a onda bi i tu hranu samo dodali na spisak, pa bi opet bio isti. A i dobio bi ćušku od mene što mi dovlači svakojaku živinu u kuću.
I tako dok razmišljam dođe mi ga nešto žao što je tako sav sluđen, i pravi facu ko Duško Tošić kada ga nešto pitaju u klubu na nemačkom, a on tamo živi tek tri godine i još nije stigao da nauči nemački, pa odlučim da ga ne mučim više.
Ovako odlučim: ako ima para da plati, skuvaću mu sutra ručak, a ako bude tražio od mene da platim: sutra nema ručka, nema seksa nedelju dana, neću pričati sa njim, ogovaraću ga sa komšinicama, izbušiću mu gume na kolima i strpaću mu zmiju u krevet, pa neka ga izujeda što je taka cicija.
Ali da vam budem skroz poštena već me pomalo nervira ta situacija sa zajedničkom kupovinom. Možda sutra ja šmugnem sama u prodavnicu, a on neka se onda živ poždere što nije išao sa mnom

blago nama sa našom birokratijom

dadada | 09 Septembar, 2008 14:07

Blago nama sa ovakovom birokratijom.
Znate šta se meni trenutno događa? E pa to vam moram ispričati. Znam, znam, sada se vi pitate: Šta će ova da nas davi kada sve već znamo, ali vas molim lepo da se za trenutak udobno smestite ispred monitora, otvorite sebi neko dobro pivo ili vino i čudite se do mile volje u kakvoj mi to zemlji živimo. Jer znate, koliko god ovo što ćete sada pročitati zvuči preterano, neverovatno i ekstremno, to zaista nije daleko od istine i prenosim vam ceo slučaj što vernije mogu. E pa zavalite se i uživajte:
Moj muž sređuje lokal ( kaže, hoće da otvori restoran i da se oproba u ugostiteljstvu). Ili to ili je našao ljubavnicu.
Sasvim sigurno je jedno od to dvoje, pošto ceo bogovetni dan provodi van kuce. On tvrdi da je sa majstorima, ali da sam ja na njegovom mestu, ja bih pre našla ljubavnicu pa sa njom otpadala po ceo dan, jer saradnja sa majstorima u Srbiji ti garantuju infarkt od nerviranja,što baš i nije neka sreća. Sa druge strane, kada imaš ljubavnicu i dobijes infarkt sa njom, možeš sebe da smatraš srećnim čovekom. Uglavnom držimo se verzije koju meni servira moj muž:
On tvrdi da po ceo dan kuburi sa majstorima, a da pri tom radovi još nisu ni počeli, a sada ćete da čujete i zašto:
Otišao je on tako jedan dan da mu daju odobrenje da radijator sa desnoga zida premesti na levi ( zato što je veći, da ne mislite da je on, ne daj bože ćaknut ili toliko dokon da nosa radijatore okolo naokolo), a da radijator sa levog zida premesti na desni ( zato što je manji itd.) Pošto takve zahteve, na tom mestu gde se pišu odobrenja, inače odobrava sekretarica tako što stavi pečat na njih, moj muž ode direktno njoj, ne bi li što pre obavio posao. Ali, gle nezgode, sekretarica se tog momenta nalazi na puš-pauzi, tako da, kud će- šta će ( ima još poslova da obavi ) odluči on da joj ostavi zahtev na stolu. Sekretarica, čim se sutradan vratila sa pauze, pogleda malo taj zahtev i zaključi da on nema nikakve veze sa njom ( pošto uz papir nije ostavljeno i 200 grama kafe i keks "Domaćica", ali Krašova, Štarkovu baš i ne voli ), tako da odluči da ne stavi pečat na njega, nego da odnese zahtev šefu.
Ispostavi se da je šef dao sebi koji dan oduška i da se trenutno nalazi na preko potrebnom plaćenom otsustvu ( čitaj: na letovanju sa ljubavnicom) ali je obećao da će pogledati predmet čim se vrati. Na veliku nesreću po njega, ljubavnicu i firmu ( a najverovatnije i porodicu ), šef na letovanju doživi infarkt ( pameten čovek! ), te završi u bolnici, što naravno znači totalnu paralizu firme. Predmet, iz tog razloga ostaje da leži još nekoliko dana na šefovom stolu i čeka imenovanje novog šefa.
Ali ne lezi vraže, neoprezna spremačica jedno jutro, zalivajući fikus malo energičnije nego inače, slučajno sruši predmet pravo u kantu za smeće i neznajući to, odnosi kantu dole kod portira. Portir koji je inače zadužen za iznošenje smeća, trenutak pre nego što izađe da to obavi, shvati da na radiju diktiraju loto brojeve i u nedostatku drugog papira vadi iz kante predmet moga muža i zapisuje loto kombinaciju na njega. Dakle, upiše on lepo brojeve i ponese papir kući. Kući, iz puke radoznalosti, pogleda on malo taj papir, i učini mu se da je u pitanju nešto važno. Ne zna tačno šta, ali onako naoko deluje mu važno pošto na papiru piše zahtev. Precrta on svoje brojeve ( ispostavi se da nije dobio ništa, ali za malo četiri pogotka, imao je osmicu, a ono izasla osamnaestica ) i vrati on papir u firmu.
Da on papir sekretarici, koja ga ovaj put dobro pogleda i zaključi da nikada ranije nije videla taj papir i da ne zna šta bi to moglo biti, ali da sigurno nije ništa važno čim nema pečat na sebi. Ali ajde, da ne reskira da izgubi posao zbog nekog bednog papira, ona ga prosledi u arhivu. Papir tako ostaje u arhivi nekoliko godina, dok nekom ne dune da pravi reviziju predmeta u arhivi, i tu ga slučajno pronalazi.
Opet ga odnose sekretarici ( ali to je sada druga sekretarica, jer je ona prethodna dobila povišeni šećer od previše keksa i otišla je u prevremenu penziju) i sekretarica ga konačno overi. Zovne ona moga muža da mu javi da su mu odobrili zahtev za izmeštanje radijatora, ali se ispostavi da on već godinama ne živi na toj adresi. E sad, pošto ni ona sama ne zna šta će sa tim papirom, ona ga vrati ponovo u arhiv.
Posle još nekoliko godina, i još jedne revizije, papir biva izvađen iz arhiva i poslat poštom na ima moga muža.
Papir putuje svetom u potrazi za njim i zatiče ga u državi NY na vrhu njegovog ogromnog nebodera.
Ispostavi se da se moj muž ipak na vreme opametio i odlučio da se ne zeza sa majstorima u Srbiji, nego je lepo našao ljubavnicu i pobegao sa njom u Ameriku, i tamo odlučio da otvori restoran. Takođe se ispostavi da je Amerika samo njega čekala i da se on tamo enormno obogatio i da on sada poseduje svoj lanac restorana, te da se ni on više ne zove kako se nekada zvao, nego je promenio ime u McDonalds.
Restorani su mu inače poznati po tome što mu radijatori stoje na ulaznim vratima, tako da ako hoćeš da uđeš da bi kupio svoj hamburger moraš da preskačeš preko njih. Među osobljem se šuška da gazda insistira na tome zbog nekog kompleksa koji nosi iz države iz koje potiče.
Pisala bih vam ja i dalje šta je onda bilo, ali sada sam se toliko utripovala da će moj muž na kraju da pobegne sa svojom ljubavnicom u Ameriku, da moram odmah da idem da vidim šta radi.
A i da se valjano isvađam se sa njim što me vara! Čuvajte se, do sledećeg blago nama…

Blago nama sa vrućinom

dadada | 08 Septembar, 2008 10:42

E moji prijatelji, lepo li je letovati na Hvaru.
čitam u novinama o sunčanom Hvaru i radujem se zbog onih koji tamo letuju. Nije da se žalim što sam ja ostala ovo leto kod kuće, nije ni kod nas tako loše, malo je ova vrućna naporna, ali Hvar….
Cvrčci, krupne Italijanke koje jedu morske ježeve sa sve boljama ( dobro, nisam sigurna da su jele bodlje ali mi se učinilo kada sam lane bila, da jednoj viri bodljica iz usta dok se baca na svoj sledeći ukusan zalogaj, morskog galeba u niskom letu.)
Zatim, naša ex-braća hrvati, koji se IPAK okreću za nama kada čuju naš naglasak, i onda, pošto im je neprijatno od samih sebe što su tako napadni, onda nam se ljubazno osmehnu. A najbolji deo kada se motaš po Hvaru je, što je prepun onih poznatih, neko ih zove i džet set-ova, ili džet- skiova, kako li se već zovu.
Ako se slučajno zateknete na sunčanom Hvaru ove godine, evo vam jedan predlog: dakle, ako se motate po Hvaru i slučajno sretnete nekoga poznatog ( manekenku, sportistu, tajkuna ili estradnu zvezdu, bilo koga), stanete iza njega i mašete. Pošto će tog celebrity-a neko sigurno već slikati za Gloriju ili neke već novine, vrlo su velike šanse će uhvati i vas u kadar, te da će te i vi osvanuti u sutrašnjem izdanju Glorije.
To je naravno odlična prilika da vidite same sebe kako izgledate u novinama, i da proverite da li je ta celebrity varijanta uopšte za vas (da li da se uopšte proslavljate, kao što ste verovatno nameravali) i da napakostite svima onima koji vas ne vole a koji će vas videti u novinama kako se baškarite na Hvaru i to još u društvu poznatih likova. A ako se niste neko vreme videli ni sa rodbinom iz zavičaja eto lepe prilike da vas vide makar u novinama. U tom slučaju, ne bi bilo loše da povedete i ženu sa sobom i decu i ko već hoće, na slikanje, pa da napravite onu fotku što je prave fudbaleri, ono: prvi red čuči, a drugi stoji i svi se smeju. Samo gledajte da vas ta celebrity osoba ne primeti pa da vam pokvari fotografiju.
E da, lep li je život Hvarski. Nije ni nama ovde loše kao što rekoh, samo... ubi ova vrućina.
Ja se sa svojom mamom, koja živi tamo daleko u kišovitoj Engleskoj nadvikujem preko Evrope. Ona meni otale viče: Blago vama, što vam je vruće, a ja ću njoj brže- bolje prkosno: Blago vama što vam je hladno.
Keva misli da je 38 stepeni veoma prijatana temperatura u poređenju sa njihovih 12 .
Pošto je ova mala rasprava između moje staramajke (ubila bi me da zna šta sam napisala) i mene traje već predugo, ja sam odlučila da napravim jedan eksperiment i da dokažem mami da nije u pravu i da nije blago nama što nam je vruće.
Odlučila sam da probam onaj trik sa jajetom, da ga ispečem na asfaltu da vidim da li je to samo mit. Jer ako vrućina radi tako paklene stvari obi;nom malom jajetu, šta je onda u stanju da uradi meni?
Uglavnom, juče baš, na 38 stepeni izađoh ja na ulicu sa jajetom u rukama.
Asfalt se beše ugrejao tako, da su mi sandale lagano upadale u njega i svakim korakom postajale sve teže dok se u jednom momentu nisam do kolena zaglibila u asfalt. Bilo je prilično toplo. Sva sreca pa sam ponela slameni šešir koji mi se doduše posle 5 minuta zapalio na glavi, ali prvih pet minuta je sasvim dobro obavljao svoj posao.
Uzmem ja jaje i tek što krenuh da ga razbijem ugledam komšiju kako mi maše sa trećega sprata. Odmahnem i ja njemu i on to zbog nečega shvati kao poziv i eto ti njega za tili čas kako strčava dole sa komadinom slanine u rukama. Ja taman zaustih da mu objasnim o čemu se ovde radi i da neću ja da doručkujem nego radim eksperiment, kada mi on kaže da mu je dosadilo da jede sam, a stalno jede sam od kad ga je, zbog ovih vrućina, žena napustila i otišla da se uda za eskima i živi u iglou ( i lovi belog medveda i onda ga pojede…ili medved nju, uglavnom sada ne mogu tačno da se setim, komšija je prilično brzo pričao, a i ova vrućina zna da smuti čoveka)
Uglavnom sažalim se ja na komšiju i sednemo nas dvoje sa parčetom slanine i jajetom da doručkujemo.
Razgovor je bio neobavezan i verovatno bi smo ga nastavili u nedogled da komšija nije dehidrirao od vrućine posle desetak minuta, pa ga je odvela hitna pomoć. Jeste li nekada videli uživo kako se čovek ispred vas mumificira? Nimalo prijatan prizor, ali je super što možeš da ga zezaš da se nešto usukao.
Uglavnom ostadoh ja tako sama sa povelikim komadom slanine i jajetom na cesti. Međutim, ne lezi vraže, snime mene one dve kalašture sa drugoga sprata i sjure se sa sve papilotnama na glavi, te stanu da toroču. “ Ju, komšinice pa nećete valjda sve to da pojedete sami, pa odakle vama toliki apetit, pa odakle vama uopšte jaje, a tek slanina, da to nije komšijina, a šta to uostalom bi sa komšijom, što ga je odnela hitna pomoć, ma znale smo mi da neće on dugo tako izdržati, nešto se sav usukao, dajte da vam pomognemo,…” i neznam kako ali su me tako zbunile, da dok sam se okrenula ( koliko sam mogla pošto su mi noge još uvek bile zaglavljene u asfaltu) jedna je već donela veknu hleba, a druga teglu ajvara i dve okrenute šoljice kafe koju su malo pre popile.
Sunce je pržilo, njih dve su jedna drugoj videle zmiju u šolji i put i nekog nosatog tipa ( a svi znamo šta znači kada muškarac ima velik nos) a ja sam pokušavala da pronađem negde oko sebe nešto čime ću okrenuti jaje da mi ne izgori, što nije baš lako u radijusu od pola metra.
Ali znate ono kada vas Bog pogleda u pravom momentu, pa na greb greb kartici ogrebete dvesto dinara, a vi dugujete sto sedamdeset u trafici i taman vam ostane za žvake. Znate to?
E pa slično sam iskustvo ja doživela tada kada sam ugledala baba Soku kako nosi onu kašiku za okretanje jaja ( zvaćemo je spahtlica...ne baba Soku, nego kašiku) i punu činiju pripremljene salate.
Videla baka da sam ja u nevolji pa došla da vidi jel treba neka pomoć, e ali onda ni ona nije mogla više da se vrati, pošto joj je štap upao u asfalt i nije mogla da ga nađe. I šta da se radi, sela baba Soka sa nama da sačeka noć da se asfalt malo stegne pa da može bez štapa da se otetura kući.
I tako, malo po malo, do kraja dana je nas sedamdeset i troje sedelo na asfaltu ( mada nisam sigurna za onih dvoje što su molili za vodu kada su stigli, da li njih mogu da računam, pošto neznam da li su bili živi… ili su samo sedeli tamo mrtvi ladni. Postalo je malo sumnjivo kada su deca počela da se penju po njima)
Uglavnom sedeli smo tako, pekli jaje i svirali harmoniku. Po neko, od one vrste veselih ljudi je čak i zapevao.
U neko doba noći, nekome je već bilo dosta harmonike i partizanskih pesama, pa je pozvao trubače, što je opet dozvalo radoznalce iz okolnih kvartova, koji su mislili da je u pitanju sabor pa su se svi odreda lepo doterali i došli da vide koji se vrag tu dešava.
Odma za njima se naravno pojavio i luna park, ali sva sreća imali su dovoljno obzira da se ne smeste odmah pored mene da me klinci ne bi udarali onim kolima na struju, pa sam im ja zauzvrat, ponudila da prodajem karte za njih ( mislim, i onako nisam mogla nigde da mrdnem, pa reko, da budem od neke koristi).
U neko doba se odigrala čak i mala svadba na tom našem mestu okupljanja. Deset metara od mog jajeta : Paja je zaprosio Maju. Bio je malo pijan, pa ne znam da li se to računa a i sama prosidba je zvučala čudno ( nisam sigurna da li ću dobro ponoviti red reči, ali nešto poput: Maja droljo, hoćeš se udaš, dosta mi da jurim drolje…kad imam tebe, hik.) I onda je pao u alkoholnu komu. Piće obično nikome ništa dobro ne donese, ali Maji ovaj put jeste. Paja ju je zaprosio posle dvanaest godina zabavljanja, pa je ona brže bolje odjurila da kupi sebi verenički prsten i sva sreća da je u blizini bio luna park, pa je kupila jedan baš lep sa Vini puom.
Svi koji su bili u stanju da stoje, su se veselo klatili obradovani ovom iznenadnom prosidbom dok ne bi popadali.
A ja? Ja sam u neko doba noći otkrila da mogu da oslobodim jednu nogu uz pomoć one baba Sokine špahtlice, i da mogu da oslobodim i ovu drugu ako se nogom odgurnem od jedno od ono dvoje za koje nisam bila sigurna da li su još medju nama. Oko mene je vladao prizor iz sodome i već dobrano umorna i u strahu da će me opržiti grom što sam inicirala sve to, polako sam krenula kući u sumrak… I sada se vi pitate šta je poenta
E pa poenta je: 1. nemam pojma da li se jaje može ispeći na asfaltu, i pod 2. Mama je definitivno u pravu: Blago nama na 38 stepeni

Čestitamo!

dadada | 08 Septembar, 2008 10:37

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.

Ko sam ja?

Zovem se Dragana Bojović.
Živim u Novom Sadu, u lepom braku i mama sam dva klinca, koji me beskrajno zabavljaju.
Izdala sam roman "Biti bolji" kome uskoro izlazi drugo izdanje, sto je znak da je dobro zabavljao ljude oko mene :-), a ovih dana treba da bude odstampan i nastavak "Biti pametniji".
Ako vam nešto zatrebam mozete me naci na mom FB profilu, ovde na blogu koji doduse ne pisem dovoljno redovno i po u knjižarama i bibliotekama, gde gubim puno vremena u potrazi za novim knjigama.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	April 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30

Najnovije...

Kategorije

Generalna [11]